Svi znamo šta se podrazumeva pod deponijama, i da su pre svega oformljene u svrhu odlaganja đubreta, krša, i raznih drugih vrsta čvrstog otpada, što ne znači da su lep prizor, a i zbog svrhe koju imaju, često su izmeštene van gradova, ili bi bar tako idealno trebalo da bude. Ironija svega je što se na deponijama može naći dosta korisnih, iako odbačenih stvari.

Ono što predstavlja gorući problem širom sveta je što deponija ima sve više, prirodno zbog toga što je i količina otpada veća, i što na kraju na deponijama završi otpad iz naših kuća, škola, kancelarija, bolnica, pijaca itd. Neke deponije su dobro organizovane, i otpad se redovno procesira, ali mnoge druge su maltene ostavljene bez nadzora, što uzrokuje zagađenje zemljišta i nekontrolisano taloženje otpadnog materijala.

Kakvu vrstu otpada možemo naći na deponijama?

• Čvrsti otpad

Čvrsti otpad procentulano čini najveći deo otpada na deponijama. Kuće, škole, restorani, javne ustanove, marketi i kancelarije su najviše odgovorni za “proizvodnju” čvrstog otpada, a najveći deo tih materijala uključuje drvo, papir, plastiku, slomljen nameštaj, staklo, zastarelih elektronskh uređaja, medicinski otpad, pa čak i čitave automobile.

Pošto ovakva vrsta otpada većim delom nije biorazgradiva, to predstavlja deo razloga što se taloži i što često ostaje tu i godinama, pa ako planirate kupovinu automobila proverite da li vozilo dolazi sa otpada, jer kada je u pitanju otkup automobila Novi Beograd vrvi od opcija, a verujte da nijedna od njih neće uključiti deponiju.

• Poljoprivredni otpad

Polljoprivredni otpad nastaje od materijala nastalog od životinjskog đubriva, useva i druge vrste otpada sa farmi, gde se otpad kao što su preostaci od đubriva i drugi agrikulturni nus proizvodi skupljaju i šalju na deponije. Najveći problem ove vrste otpada jeste što je visoko toksičan, pa samim tim zagađuje vodu i zemljište, a pošto se deponije nikad zaista ne raščiste, to zemljište ostane zauvek zagađeno.

• Industrijski otpad

Industrijski procesi, građevinske aktivnosti i elektrane za sobom ostvaljaju veliku količinu nusprodukata,  a najveći deo potiče od naftnih rafinerija, farmaceutskih kompanija i fabrika za proizvodnju poljoprivredne hemije. Pošto je i ova vrsta otpada izuzetno otrovna, i ne preporučuje da se da dolazi u kontakt sa vazduhom, a kamoli sa ljudima, najveći deo procesiranja ove vrste otpada uključuje posebne tehnike i prolazi kroz stručnu kontrolu, nekad se ipak desi da deo takve vrste otpada završi na javnim deponijama, i postaje deo dodatni uzročnik već velikog zagađenja.

Drastične posledice upotrebe deponija

Kao što je verovatno očigledno, a i već pomenuto u prethodnom delu teksta, deponije same po sebi su jedni od najvećih uzročnika zagađenja, a problem tokom vremena samo postaje veći, budući da još ne postoji dovoljno efikasan način procesiranja đubreta na način na koji će imati minimalne posledice po okolinu.

Jedna od primarnih posledica je zagađenje vazduha i atmosferske posledice koje to za sobom povlači, što se pre svega odnosi na metan, koji se je od vih gasova koji se emituju sa deponija najštetniji, budući da doprinosi globalnom povećanju temperature. Drugi efekti su zagađenje zemljišta i podzemnih voda, da ne spominjemo narušeno zdravlje ljudi koji žive u blizini.

Da su efekti po zdravlje ljudi neretko i stravični, govori u prilog i činjenica da su se razvile posebne vrste karcinoma, čiji su uzročnici pre svega zagađene podzemne vode, koje u nekom obliku nađu put do ljudskog organizma, a hronični simptomi života pored deponija su pospanost, umor i migrena, što samo dokazuje u kojoj meri je prisutno aero zagađenje.

Gde je tu Beograd?

Početak problema deponija u Beogradu leži u tome što im se ne zna tačan broj, a nemoguće ga je uvtrditi, jer je Beograd pre svega suočen sa problemom divljih deponija koje se nakon uklanjanja ponovo formiraju na istom mestu. Procenjuje se da samo na teritoriji glavnog grada, ovakvih deponija ima više stotina, a verovatno najveća se nalazi u prolazu ispod Pančevačkog mosta, na potezu između Vilinih Voda i Stare Karaburme.

Na ovakvim deponijama se nalaze nekontolisano odložene različite vrste otpada, koje ne ispunjavaju uslove utvrđene propisom koji se tiče odlaganja otpada. Rešavanje ove vrste problema zahteva angažovanje značajnih ljudskih i materijalnih resursa koji se trenutno ne izdvajaju, jer je reč o jako teškom poslu, koji već godinama ne daje nikakve rezultate.

Jedno od ponuđenih rešenja jeste da se, za početak, na ovim mestima postave kamere za video nadzor, na mesta gde će biti neprimetne, što će pomoći u utvrđivanju identiteta prekršioca i izricanja novčane kazne, što je uvek jako stimulativno kad je u pitanju kršenje zakona bilo koje vrste.

Ovo rešenje je neuporedivo jeftinije i elegantnije od puke pešačke borbe sa divljim deponijama, ali još uvek nema naznaka od njegovoj implementaciji, zbog čega je sudbina deponija u Beogradu još uvek neizvesna.